Тихомир Станић: Само се од младих може нешто научити
Вреле августовске дане Тихомир Станић подноси с "будистичким" миром - завршио је једну телевизијску серију, наставља другу, ускоро ће се вратити старим позоришним јунацима, а појавиће се и на новом задатку - у "улози" професора Академије умјетности, на којој ће од јесени повести своју прву класу...
Задовољан и опуштен, на комплименте упућене доброј кондицији и изгледу, каже:
- Радим много и водим здрав живот, а то ми представља задовољство. Клоним се тривијалних тема и онога на шта не могу да утичем. То је све, нема ту посебне тајне - објашњава познати глумац.
Каже да је завршио снимање серије "Пси лају, взетар носи", по тексту Радоша Бајића и у режији Јелене Бајић Јочић, гдје игра главног јунака Ставру, "бизнисмена" из предграђа и с маргине живота. До краја септембра снима се серија "Убице мог оца", у којој глуми начелника полиције Предрага Марјановића. Истиче да је поносан што та два лика, осим боје његовог гласа, немају ништа заједничко.
У вези с тим што је оживио бројне историјске личности, краља Александра Обреновића, Иву Андрића, Принципа, Саву Шумановића, Црњанског, Саву Мркаља, Станић каже да с годинама постаје природно да се играју све комплекснији ликови, јер и они да би имали искуство, морају да доживе неке године.
- Мене у младости није занимало оно што јесте већину мојих вршњака. Увијек сам се и дружио са старијим глумцима, био сам један од најмлађих пријатеља Петра Краља. И као да сам једва чекао да дођем у ове године. Иначе, да поново заволим глумачки посао помогло ми је трауматично искуство у продукцији. Раније сам имао неко осјећање да се од мене као глумца тражи мало и недовољно, па сам пожелио да се бавим и другим аспектима наше професије. Сада покушавам да сва стечена искуства и енергију сублимирам у сваку појединачну улогу. Данас могу да имам улоге, десет година горе, десет доље: довољно сам лијеп да играм млађе, а довољно је и живот на мени оставио трага да могу да тумачим и старије и искусније - с осмјехом каже популарни Тика.
Да умије да увјерљиво игра и најмлађе, показао је у монодрами "Дјетињарије".
- Волим да се играм! Али оно због чега сам често испаштао је што се "заиграм" у улогама које ван сцене, сам себи, наметнем или измислим. Сада када пуно играм нисам у тој врсти опасности. Имао сам ја и тешке и велике паузе...
- Повјеровао сам да сам ја позван и изабран да кажем истину о Јасеновцу. Десет година сам покушавао да снимим филм о Дијани Будисављевић и спасавању дјеце из тог страшног логора, гдје би се кроз причу о једном хуманом подухвату открила сва монструозност усташких злочина. Пошто сам се разочарао у људе који су ми обећавали подршку, одустао сам од филма. Сада сам срећан што ћу као глумац учествовати у пројекту "Акцион ДБ". Ријеч је о филму који по дневнику Дијане Будисављевић, снима изузетна редитељка Дана Будисављевић с којом сам се годинама сретао истражујући исту тему - рекао је Станић.
*Рођени сте у Шешковцима код Лакташа, ова велика и болна тема је вама ближа него другима...
- Нажалост, живимо у времену када се све велике и болне теме жртвују дневној политици. Ја, напокон, користим привилегију да у томе не учествујем ни на који начин. Можда ћу, бавећи се квалитетно својом професијом и педагогијом од септембра, успјети да на микроплану створим повољнију климу за љепши, бољи и срећнији живот, бар у свом окружењу. Од једног човјека сасвим довољно - наводи глумац.
*Мислите ли да живимо у времену кад је истина постала не само релативна, него и безначајна?
- Истину не треба тражити по медијима и ријалити програмима и, прије свега, не у политици. Већ у умјетности и живом контакту с људима. Ту је она видљива и неприкосновена. Свако од нас, суочен са собом, зна шта то покушава да сакрије. И у зависности од тога да ли се плаши истине или је спреман да се с њом суочи - одређен је степен његове слободе. А слобода је најсветији и најплеменитији циљ којем човјек може тежити - појашњава Станић.
* Која су ваша суочавања са самим собом била најдраматичнија?
- Нису то ствари о којима човјек може причати за новине, ма колико желио... Да парафразирам Николу Теслу: ако бисмо успјели да схватимо да сву своју снагу добијамо из свјетлости, љепоте и самилости, могли бисмо осјетити да смо само један тон у свеопштој хармонији. А то је довољно да будемо нешто посебно и нарочито.
* Помињете умјетност, али и у њој има итекако лицемерја. Сплеткарења, неискреног тапшања по рамену, прећуткивања зарад незамијерања?
- Све то, па и награде и признања, изблиједи и заборави се. Вјечно траје само оно истинско и непоновљиво узбуђење које осјетите у контакту с правом умјетношћу, било да је стварате, било да сте сјведок и саучесник. Публика је увијек саучесник, јер у зависности од њеног састава, спремности да учествује у представи, пажње с којом је прати, енергије коју дарује - такође, зависи резултат. У позоришту сваки глумац, у истој улози и представи, из вечери у вече је другачији.
* Дешава се да глумац у очима савременика буде "већи", али и неправедно "мањи" од сопственог талента? Зашто?
- Скандали и непочинства привлаче пажњу, ипак, све је то привремено. Само улоге које опстају, на филмском платну или у позоришним сјећањима, трајно одређују величину неког умјетника. Вријеме све доведе на своје мјесто.
* Који су глумци, по вашем мишљењу, имали ту судбину?
- Чак и они који су играли са Ђузом Стоиљковићем нису били свјесни колико је био велики. Јер, у приватном животу се трудио да буде готово непримјетан. Такав примјер је и Милутин Бутковић, Цица Перовић, Драган Максимовић, Предраг Лаковић и многи други.
* Неки крију тајне заната, а неки их радо дијеле с другима?
- Сви добри глумци чезну за добрим партнером. Без обзира да ли играју са себи равним или бољим од себе. Добри се, истина, никада не пореде нити такмиче. Било како било, уз доброг партнера глумац у себи открива квалитете за које није ни знао да их посједује. Лично, сигуран сам да се научити може само од млађих од себе. Јер искуство је лично и непреносиво. Зато се и радујем што ћу од јесени бити професор и с редитељем Миланом Нешковићем водити класу - каже Станић.
* Које од улога у вашој досадашњој каријери вјерујете да ће бити посебно упамћене?
- До сада смијем да кажем да су то, на телевизији, краљ Александар Обреновић и, можда, овај Марјановић у "Убицама мог оца". У позоришту је то Платонов у "Дивљем меду", Мефисто у "Фаусту", монодрама "Дјетињарије"...
* Ускоро ћете добити и прву генерацију студената?
- Мене нико не би примио на глуму осим Дејана Мијача! Имао сам "шпрах фелер" и огромну трему. Он ме је некако препознао и примио на класу. Можда ја то исто дугујем неком будућем глумцу...
* Недавно нас је напустио ваш земљак, дивни Тома Курузовић?
- Први пут сам "наступио" са три године, рецитујући у родним Шешковцима "Херојску мајку", а и пријемни сам полагао с "Малом мојом из Босанске Крупе". Тома, као велики тумач Ћопићевих ликова, препознао ме је као члана "ћопићевске" породице. Завољели смо се... Иначе, нас Србе преко Дрине одликује већи степен толеранције према другим културама него што је то случај у монолитним срединама. Спонтаније прихватамо различитости, па и саме себе у различитости - каже Станић.
Тика на позоришном репертоару има тренутно девет "живих" улога. У Атељеу 212 игра у представама "Љубав, љубав, љубав", "Кафа и цигарете" и "Казимир и Каролина", на сцени "Мадленијанума" је у "Милошу Црњанском", "Ани Карењини" и "Малим тајнама", на сцени Звездара театра на репертоару је "Бајка о позоришту", у Црногорском народном "Евримен Ђилас", а у Грачаници "Говорна мана".
Извор: Вечерње