latinica  ћирилица
21/05/2018 |  13:29 ⇒ 13:33 | Аутор: РТРС

Како су "левиске" спојиле Америку и Русију

Прије 145 година рођене су чувене „левиске“, које су преплавиле свијет и од издржљиве радне одјеће постале „урбана униформа“ свих нараштаја, сталежа и професија. За милионе совјетских грађана оне су биле (не)достижан сан и симбол слободе.
Левис 501 - Фото: илустрација
Левис 501Фото: илустрација

У земљу су стизале разним каналима, препродавали су их шверцери и разни мешетари по папреним цијенама, а због њих се чак ишло и у затвор. Власти су их забрањивале, јер су симболизовале дух слободе који продире кроз „гвоздену завјесу“, а џинс је објављен идеолошким оружјем „трулог Запада“.

Прве фармерке стигле су у Совјетски Савез педесетих година прошлог вијека, када су САД и СССР потписали споразум о јачању културних веза, чији је циљ био слабљење тензија између два хладноратовска ривала.

Двије суперсиле су се договориле да одрже националне изложбе, свака у својој земљи. Америчка национална изложба у Москви одржана је 25. јула 1959. године, а отворили су је лидер СССР-а Никита Хрушчов и потпредсједник САД Ричард Никсон. Заједно са штандовима на којима је била представљена америчка култура, наука и технологија, био је изложен и штанд компаније „Леви Штраус“, испуњен „левискама 501“ и западном рекламном тематиком. Радници на штанду су били обучени у фармерке и каубојске кошуље. „Петсто кец“ су носили и глумци ангажовани у пропагандне сврхе. Ипак, њих су могле да приуште само совјетске естрадне звијезде, дјеца дипломата, спортисти и имућнији свијет.

Иако се тај догађај може сматрати званичним уласком „левиски“ у СССР, „џинсоманија“ је почела да тресе земљу још двије године раније, када је у Москви одржан Међународни фестивал омладине и студената, који је први пут од почетка Хладног рата макар мало подигао „гвоздену завјесу“ између Совјетског Савеза и Запада. Ту су се окупили млади из око 130 земаља свијета, укључујући и америчке студенте. Двонедјељни фестивал је остао запамћен по несвакидашњој атмосфери за Совјетски Савез: гостима и Совјетима је било дозвољено да се слободно друже; одржано је преко осамсто догађаја — концерата, изложби, спортских сусрета, филмских фестивала, а управо послије тог фестивала почела је мода фармерки, карираних сукњи, патика и рокенрола.

Колумбијски писац и новинар Габријел Гарсија Маркес, који је дошао на фестивал, био је у чуду како земља површине 22,4 милиона километара квадратних нема ниједну рекламу за „Кока-колу“.

Совјетска младеж је одмах завољела фармерке, али њих није било у продавницама, ни на пијацама. Совјетска индустрија их није производила. Тек годинама касније су домаће фабрике почеле да шију „народне фармерке“, али оне ни кројем ни квалитетом нису задовољавале масе.

Ријетки срећници који су путовали у иностранство могли су да набаве одјећу од џинса. Морнари, пилоти и спортисти су их доносили са својих путовања, иако су због тога пролазили кроз ригорозне царинске контроле. Ако би носили једне фармерке — само за себе, цариници су им још и гледали „кроз прсте“, али све више од тога сматрано је шверцом.

И данас се препричава догађај када је 1978. године познати тренер скијашке репрезентације СССР-а покушао да прошверцује у земљу чак 200 комада фармерки, мислећи да нико на аеродрому неће прегледати кутије са скијашком опремом. Ипак, он је ухваћен и против њега је покренут кривични поступак. До суда никад није стигао, пошто је имао добре „везе“, али је цијела партија била конфискована.

Обичан свијет је до њих тешко долазио, а још теже су проналазили свој број, па су зато прекрајане, скраћиване и чуване попут највеће драгоцјености.

За једне фармерке мјесецима се штедјело. Цијена им је ишла и до 200 рубаља, док је просјечна плата у земљи у то вријеме била 120 рубаља.

Осим „Левиса“, биле су популарне и „Вранглер“ и „Ли“, мада су Совјети највише вољели оне њемачке марке „Монтана“. Кажу да је осамдесетих година негдје на југу Русије била отворена и фабрика која је шила „Монтана“ фармерке, али се модни историчари и данас споре о њиховом совјетском поријеклу.

Крајем осамдесетих почеле су да се појављују и совјетске фармерке „Твер“ и „Вереја“, али оне никада нису стекле такву популарност.

Како год било, тридесет година су фармерке из увоза у СССР-у биле забрањиване, а тек падом Берлинског зида и подизањем „гвоздене завјесе“ руски грађани су могли да их купе и то не на црном тржишту него регуларно, у радњама.

У Америци су се појавиле чак вијек раније, када је на западној обали САД почела златна грозница и појавила се потреба за издржљивом радном ојдећом.

Крајем маја 1873. произвођач одјеће Леви Штраус и кројач Џејкоб Дејвис почели су да производе „Левис“ марку фармерки након што су им САД одобриле патент којим се бакарне нитне употребљавају за ојачавање џепова.

И прије тога продаја је одлично ишла међу рударима и копачима злата, којима је било битно да им џепови остану цијели и којима су робусне панталоне биле неудобне за рад.

Фирма је постала позната под називом „Леви Штраус и компанија“, а до 1890. Леви је био милионер.

У Америци су ношене као радно одијело, све док се Џејмс Дин није појавио у њима у филму „Бунтовник без разлога“, па су педесетих постале симбол побуне младих.

Даљој популаризацији џинса допринио је хипи покрет, чији су припадници махом носили фармерке којима су се брисале статусне разлике, изражавала једнакост, побуна, слобода и индивидуалност.

Данас су фармерке популарне широм свијета и има их у многим стиловима и бојама.

Извор: Спутњик