"Година изазова за Србе и свијет у цјелини"
Текст преносимо у цијелости:
Да ли је то свет опет на прекретници?! Да ли је баш ова година преломна за новију историју човјечанства? Да ли ће догађаји који ће је обиљежити ући у историју? Колико смо пута до сада чули слична питања и коментаре догађаја? Да не идемо далеко у прошлост довољно је да се подсјетимо посљедњих 30 година и вратимо у 1989. годину кад је падао Берлински зид, или 1999. када је прије 19 година НАТО први пут од Другог свјетског рата бомбардовао суверену земљу на територији Европе, или да се подсјетимо 2000. кад је најављивана "миленијумска буба" и крај компјутерске ере, или 2001. године када су срушене "куле близнакиње" или да се вратимо у 2012. годину кад је најављиван и на много мјеста у свијету (па и испод нашег Ртња) чекан смак свијета, и тако редом. За многе су, ако не пресудне, ово сигурно важне године иза нас, односно ако нису баш апокалиптични онда су то догађаји који ће се дуго памтити и обиљежавати.
Крај историје се ипак није догодио што већ сви добро знамо као и да Фукојама није био у праву у свој тврдњи, али је зато са геополитичког аспекта и утицаја на све будуће свјетске процесе ова година значајно другачија од многих других година у ближој прошлости, још од поменутог пада Берлинског зида, све до данас. Иако се није завршио ни први квартал текуће године у којој нас чека много више неизвјесних и веома озбиљних сукоба, 2018. је прије свега осталог другачија јер је с њом и формално дошао крај политике даљег попуштања Русије и Кине највећој свјетској сили у опадању, да будем прецизнији - започео је период (без обзира на тренутно помирљиве изјаве водећих државника) - у коме ће се обје свјетске силе и оба нова свјетска пола Русија и Кина - и највећа земља и најмногољуднија земља - отворено супротставити насртајима САД, НАТО-а и највећег броја земаља Запада. Година у којој ће и од које ће увијек надаље одговор бити тренутан, оштар и одлучан и то на сваки покушај нарушавања интереса Русије и Кине било да је у питању њихова војна, економска, енергетска, лична или уопште гледано - национална безбједност.
Од ове године учвршћивањем предсједничких позиција и цјелокупног апарата власти и посебно војно-индустријског сектора Русија више неће само мирно гледати и без адекватног одговора бити (укључујући и превентивне активности ка противницима) на заокружавање своје земље од стране НАТО војника, ракета и друге војне технике. Кина такође, ни мало неће толерисати нарушавање територијалних вода у Пацифику у близини својих обала од стране америчке Пете и Шесте флоте и њених савезника, али све више и у другим крајевима свијета гдје су присутни кинески интереси. Исто тако, у економској сфери, Русија неће бити више ни у чему подређена због санкција ЕУ и Америке, а Кина неће сједити "скрштених руку" на најављене царинске баријере на увоз кинеске робе у САД.
Потврда за одлучну битку која предстоји и непопуштање ни за милиметар у својим националним циљевима односно спремност на одговоре и мјере на агресивну и офанзивну политику дојучерашњег доминантног хегемона - Америке и њених сателита, показали су два најважнија догађаја у досадашњем дијелу године. То је нови мандат предсједника Си Ђипинга уз усвајање амандмана на кинески устав да има право не само на два узастопна бирања већ на неограничен број, што значи да може доживотно да влада. То је и нови шестогодишњи мандат који је освојио предсједник Путин и то најубједљивијом побједом до сада са највећим бројем гласова које је добио на свим изборима од 2000. године од кад је дошао на чело руске државе, као и са највећом подршком једном лидеру, још од времена Стаљина.
Не треба заборавити ни потпуно суверенистичку политику Ердогана као великог регионалног лидера чији утицај сеже од Балкана до Средњег истока који не преза да ратује против Курда у сусједној држави Сирији а ускоро и у Ираку све зарад заштите сопствених националних интереса, конфротирајући се при томе отворено са САД, укључујући и нарушавање равнотеже у НАТО-у и окретању попут Ирана ка Истоку, између осталог и договором с Русима о набавци противракетних система С-400. Свакако је и Ким Џонг Ун примјер државника (ма колико за друге био екстреман) који чува суверенитет и национални интерес, па макар се исти морао одбранити нуклераним ракетама способним да прелете 13.000 км - таман довољно да стигну до најважније мете и тиме буду фактор одвраћања од свих оних који на Кореју највише кидишу. Одједном су и надобудни Амери ублажили реторику кад су наишли "на тврдо" и кад су морали признати "себи у браду" да се у региону корејског полуострва и Пацифика убудуће пита и Сјеверна Кореја.
Поставља се логично питање како ће се та нова геополитичка реалност која постаје полако, али сигурно константа новог мултиполарног свијета одразити на нас Србе? Наравно, питање се односи прије свега на наш народ у Србији и Републици Српској, имајући у виду да су у Хрватској и Црној Гори (земљама гдје су Срби били најбројнији у окружењу) процеси на трајну штету српског корпуса прилично одмакли и у завршној су (Хрватска) или пред завршном фазом (Црна Гора). Одговор на питање шта нам се спрема се већ назире. Разјарена империја се заједно са својом подјармљеном ЕУкамарилом Западних земаља (које би да се и даље питају и буду важне бар на локалу) увидјевши да не може да побједи ни Русију ни Кину и да ће пред њима морати да се повлачи или у најамњу руку договара о свему, устремила острашћено на слабије од себе! Посебно на нас Србе као "дежурне кривце" и подобне на терену да може успјешно да заврши свој давно започети крвави пир, иживљавајући се над нама за све своје будуће поразе.
Због тога постају све видљивији континуирани и огромни притисци на Србију и њеног предсједника Вучића да се одрекне Косова и Метохије и то баш на понижавајући начин, не дозвољавајући ни њему ни властима да разговарају око могућег компромисног рјешења већ нам се наређује и типично англосаксонски кварно или германски надмено одређује шта, и како, и када, мора да се уради. Одатле и оволики притисци на Републику Српску и њеног лидера Додика као и на све појединце и родољубиве организације које га подржавају борећи се за Српску - а све од стране центара моћи Запада што директно а што преко домаћих послушника у заједничким органима БиХ, на жалост често и преко Срба издајника у функцији Западног или муслиманског фактора (који Србима у Српској исто и једнако лоше желе).
Притисци и нескривене жеље Запада да се одрекнемо сами себе ће се наставити с циљем да се српски народ колективно самоспали на ломачи националне историје и одрекне вјере, традиције и културе одричући се тиме историјског срца своје земље - Косова и Метохије, као и данашњег пијемонта српства - Републике Српске - крваво одбрањене и створене друге српске државе. То ће бити рађено од најнижег до највишег могућег нивоа уз примјену свих могућих операција на терену тако да ништа неће бити немогуће и изненађујуће да се догоди, уз коришћење свих доступних средстава за остварење циљева против обје српске државе и српског народа у цјелини.
Да ли имамо разлога за бригу и имали уопште доброг рјешења за Србе, ма колико била ситуација тешка? Наравно да има, није ово први пут да је српски народ пред изазовима и да је година историјска и драматична за њега? Биле су то многе такве године у посљедњих два вијека, али и у посљедњих 1000 година. Скоро сваки пут пред великим и наизглед непремостивим изазовима Срби су као народ пред непријатељима и на терену били побједници, али накнадно, за зеленим столом, на жалост често губитници. Зато се и овај пут мора примијенити исто правило, али уз другачији резултат на крају, и то у пракси обрнутим редосљедом - прво да не погрешимо и унапријед за "зеленим столом" нешто не потпишемо јер нигдје не журимо а посебно да не прихватимо ни једно наметнуто рјешње или неки тзв. компромис на нашу штету. Исто важи било да је у питању Косово и Метохија, било да су у питању у Републици Српској актуелна и будућа рјешења разних квази Министарстава БиХ или очекиване наметнуте мјере од стране Западне "међународне заједнице".
Потом, у другој фази, након успјешно одбрањеног "зеленог стола" треба примијенити опробани и историјски потврђени српски рецепт који се зове слога и саборност, одлучност, храброст и стављање цијелог народа у функцију да својим пуним јединством ојача државу и власт и да као најважнија безбједносна компоненета буде адут неприхватања наметнутог, односно фактор одвраћања непријатеља да оствари своје подмукле и безочне намјере. На крају, пред нама је и свакако најважнија одлука (јер ни Србија ни Република Српска неће моћи да остану неутралне и балансирају на двије столице) а то је потреба за пуним и економским и војним окретањем ка својим савезницима Русији и Кини и евроазијским интегрцијама уз раскид бриселског споразума, измјештање свих рјешења у Уједињене нације у складу са резолуцијом 1244, одустајање од сваке ЕУ политике која је против наших националних интереса, у потпуности примјена изворног Дејтонског споразума враћањем свих надлежности, укључујучи и право народа ентитета на самопредјељење.
Знајући да ћемо сигрно и то веома брзо бити од стране Запада стављени на избор "или - или", да га не би чекали треба ми овај пут у координацији, уз подршку и заштиту наших савезника, да први повучемо потез. Да се не бојимо ни "замрзнутог конфликта", ни претњи, ни уцјена. А власти с обје стране Дрине ако има треба додатна подршка народа и ако се још питају и због себе и због историје и баш у овој години која ће обиљежити свијет - нека позову народ да се изјасни о животним националним птањима, и тиме сам одреди своју судбину постајући и остајући у историји дио новог слободарског свијета који се пред нашим очима ствара!