X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
12/08/2017 |  14:37 ⇒ 21:27 | Аутор: РТРС | Коментара: 0

Независност као право самоодабраних

ПИШЕ: Синиша Михаиловић

Када су југословенске републике редом проглашавале независност, почетком деведесетих, свијет, онај западни, је махом стајао на становишту да народи имају право на самоопредјељење. Што је, објективно, и тачно.
Добродошли у Републику Српску (фото: www.sportske.net) -
Добродошли у Републику Српску (фото: www.sportske.net)

Само овдје нису били у питању народи, већ републике, одн. тадашње републичке границе. А то је тадашња Бадинтерова комисија аминовала противно највећем акту Уједињених нација, одбијајући да исти принцип самоопредјељења народа подари и српском народу у Хрватској. Или у БиХ. На тај начин су Срби у БиХ стављени у позицију мањине, иако су у Уставу конститутивни. У Хрватској су аутоматски избачени и из Устава као конститутивни народ. Парадокс над парадоксима и изузетак попут оног који се догодио признавајући самопроглашену независност тзв. Републике Косово. Изузеци и парадокси на штету иду само српском народу. И то није национална прича, већ оно што је лако доказиво на примјерима.

О томе да референдум о независности БиХ није био легалан, јер један народ није у њему ни учествовао, да његови резултати нису били довољни ни да поштују слово тадашњег Устава –двије трећине грађана није гласало за независност, сувишно је данас и причати. Свијет је признао све неправилности и сурвао земљу у грађански, етнички и вјерски рат.

И зашто о овоме данас разговарамо-толико година након 90-тих?

Можда зато што је данас ријеч, сама ријеч независност или референдум готово забрањена у свијету који се дичи слободом говора и мисли. Које су разлике у спомињању независности у Каталонији и Републици Српској, зашто је референдум могућ у Шкотској, а не код нас? Можда је највеће питање свих ових ратова, оружаних 90-тих година и специјалних након тога, просто ово: како је могуће да сте сви тада говорили да је немогуће да народи Југославије живе у једној држави и да та држава мора да се распадне, а онда тврдите да народи могу да живе сложно, "брат уз брата", у једној држави-БиХ или Југославији у малом. Хипокризија међународних моћника и недораслих и поткупљених домаћих издајника (тако би их звали некад ови исти који се данас куну у СФРЈ, презирући све послије тога ).

Зашто се враћам стално овој теми? Једноставно, волио бих да питање статуса Републике Српске поставим јавно свима, прије свега, у Републици Српској. Да се сви у невладином сектору, политичком и новинарском свијету јасно одреде шта мисле. За грађане знам шта мисле. Да знамо куда идемо и да ли смо сложни у томе. Да видимо јесу ли за то да Република Српска једном стекне независност или да се овако деценијама утапа у централизам сарајевске чаршије. Чиме стижемо до новог парадокса у којем се цијела Европа бори за децентрализацију, осим када стигну код нас и поруче да је централизација врхунски домет савременог човјечанства. Овако се побисмо између себе, не знајући шта би тачно да радимо. Као да постоји сила која појединце тјера да се улагују Сарајеву. Да их тјера да кажу, ето ми смо једно, сви Босанци и слично. Рат нам није требао, нисам ја хтио, мене су тјерали, то су биле будале, сада то видим. Па жао ми је, али рат је непријатан и неугодан. Нисам га ни ја желио, нити бих га икад пожелио. Али кад је већ био, онда се сви труде да из њега извуку максимум за свој народ, а не да кукумавче након само неколико година. Наравно да није требао никоме, али о разлозима, узроцима и утицајима неком другом приликом.

Савремена држава је држава пуног грађанског права, држава која стоји свим својим капацитетима у служби грађана и која има пуни суверенитет у одлучивању. БиХ нема ни један елемент савремене државе. Грађанска држава никада неће бити, јер грађанска држава се постаје када се ријеши национално питање ( ко не вјерује нека погледа како су то ријешили Нијемци, Французи и др. или Хрвати у новијој историји). Грађанска држава, оно на шта се позивају знани и незнани аналитичари, политичари и други, јесте добра идеја, али у национално завршеној држави. У овој би значило тоталну власт једног народа, која би се врло брзо претворила у нешто сасвим друго (види "Исламску декларацију" ). О суверенитету нећу ни да пишем, јер бјежећи од једне врсте зависности, од СФРЈ, сви су упали у замку ЕУ, па је зависност подигнута на много већи степен, што је толико апсурдно, да ће нам се свима будући неки научници или истраживачи смијати до миле воље. Већ их гледам како, онако доконо, уз кафу или шта се буде већ пило за сто година, говоре о тамо неким будалетинама са Балкана.