latinica  ћирилица
09/08/2017 |  20:08 | Аутор: РТРС

Дио тестамента који Бакир Изетбеговић мора да испуни

Покојни Алија Изетбеговић био је тврди вјерник - борац за муслиманску државу у Европи.

Лично је командовао многим војним нападима на Србе у БиХ. Тврдио је да је био приморан да потпише Дејтон, којим је омогућен настанак Републике Српске.

Босна и Херцеговина има довољно снага које слиједе визију Алије Изетбеговића, док снаге које су представљале отпор томе слабе. Покушавамо да наставимо његовим путем, а он сам је имао огромне отпоре, али је изборио позицију с које настављамо да се боримо за цјеловиту Босну и Херцеговину, земљу демократије, равноправних народа, грађана и људских права. Ове ријечи је Бакир Изетбеговић, син рахметли Алије Изетбеговића, првог предсједника Босне и Херцеговине, изговорио 8. августа ове године, на дан када би његов бабо, да је жив, напунио 92 године.

Муслиманско братство

Алија је још од младости био загрижен за вјеру и нацију муслимана. Заједно са неколико истомишљеника, артикулацију својих политичких опредјељења покушао је да пронађе у организацији Млади муслиман. Први покушај да се ово удружење региструје по тадашњим законима био је у марту 1941. Регистрација је пропала јер је у априлу Хитлер напао Југославију.

Но, Алију је красило стрпљење. Исту ствар покушао је да уради по завршетку Другог свјетског рата. Као младомуслимански активиста је ухапшен. Своје идеје је ширио као војник СФРЈ, па му је судио војни суд. Осуђен је на на три године строгог затвора. Изашао је 1949. године.

Исламска декларација

Године 1969. направио је нацрт за текст Исламске декларације, коју је током 1970. завршио и објелоданио. Овај невелики текст (око 40 страница) изазвао је живо интересовање тек након Сарајевског процеса 1983. године, када је Изетбеговић по други пут осуђен за исламски фундаментализам.

Иако написана у Југославији, односно у БиХ, Исламска декларација пажњу није усмјерила на домаће политичке прилике, него је била окренута према исламском свијету који је у књизи третиран као кохерентан духовни и политичко-административни простор. Исламска декларација преведена је касније на седам страних језика, и у својим је оквирима постала један од најчитанијих политичких текстова тог времена.

Другу књигу, “Ислам између истока и запада“, Изетбеговић је написао прије затвора 1946. године, а објављена је много касније. У књизи, која је овај пут преведена на чак девет језика, Алија се бави исламом и његовим мјестом у свету.

Сарајевски процес

У марту 1983. године Изетбеговић је ухапшен због ширења панисламизма. Као првооптужени осуђен је на 14 година затвора. У коментару на пресуду рекао је: “Волим Југославију, али не и њену власт“.

“Био сам муслиман, и то ћу и остати. Осјећао сам се као борац за ствар ислама у свијету и тако ћу се осјећати до краја живота. Ислам је за мене друго име за све што је лијепо и племенито и име за обећање или наду у бољу будућност муслиманских народа, за њихов живот у достојанству и слободи, једном ријечју, за све оно за шта је, по мом увјерењу, било вриједно живјети“.

Затворски дани

У затвору је Изетбеговић даље учврстио своју вјеру. Његова бескрајна оданост Богу била је оаза у коју се увијек склањао. Дуги боравак иза решетака код Изетбеговића развио је сензибилитет за слободу: оно што се другим људима подразумијевало, за Изетбеговића је било предмет најсветијих жеља. Из затвора је развио посебно добре односе са сином Бакиром, који је и сам уз оца почео да се интересује за политичко стање друштва у коме је живио.

Тако се код Бакира развио сензибилитет за политику и снажан интерес да у њој и сам партиципира. Ова веза оца и сина доћи ће посебно до изражаја касније, за вријеме рата на тлу СФРЈ. У затвору је остао до 1988.

Оснивање странке

Активности за оснивање странке почео је новембру 1989. године, тачно годину након изласка из затвора. У прољеће 1990. Изетбеговић је најавио конференцију за штампу у сарајевском хотелу “Холидеј ин“, где је објелоданио оснивање политичке странке. Тада је прочитао саопштење за јавност које ће касније бити познато и као “Саопштење четрдесеторице“, јер је и имало тачно толико потписника.

Иако се формално позивао на све грађане, из првог пасуса јасно је било да је странка профилисана као национална: “СДА је политички савез грађана Југославије који припадају муслиманском културно-историјског кругу, као и других грађана Југославије који прихватају програм и циљеве странке“. Странка је убрзо ушла у Предсједништво Републике БиХ (још увијек СФРЈ), да би референдум о независности БиХ иницирала, па и одржала, 29. фебруара и 1. марта 1992.

Успјешности референдума су помогли и Хрвати из Босне на позив Туђмана. Зато је чак 99 одсто гласало за независну БиХ! Судбина БиХ била је одлучена, али само формално-правно. Стварна судбина БиХ рјешавала се на бојном пољу. Шестог априла 1992. Европска заједница признала је БиХ, а сутрадан су то учиниле и САД. Рат је почео одмах након изгласавања независности.

Авантуре наоружавања тзв Армије БиХ

Армија тзв. Републике Босне и Херцеговине, којој је недостајало оружје, убрзо је наоружана по приватним везама Алије са исламским свијетом из младих дана, а на хиљаде муџахедина појавило се у Босни да се бори за Алијин циљ - муслиманску државу у Европи на капији Истока и Запада. Током четверогодишњег рата, Изетбеговић је често излазио на "слободне" територије широм Босне и Херцеговине, али и на ратишта, одакле је командовао неким од најжешћих војних удара по српским положајима.

Односи с Истоком и Западом

Паралелно с борбом на терену, трајали су преговори и одржаване међународне конференције. Изетбеговић је често путовао у свјетске метрополе, објашњавајући шта се догађа у БиХ. Понављао је тезе да се ради о наводној агресији на једну независну земљу, која се “није припремала за рат, него за мир“.

Широм свијета уредно је износио детаље о снагама ЈНА, политичком контексту агресије на БиХ, говорио о наводном великосрпском геноцидном карактеру. Упозоравао је и на апсурдност ембарга на оружје коју су увеле УН. Овај Алијин поход на Западу је уродио плодом, па је осим оружја стизала и храна и друге потрепштине.

Награде од исламског свијета

Током и након рата у Босни добио је неколико значајних награда од исламског свијета: 1993. године награда Краљ Фејсал за службу исламу; 1996. године награда Мислилац године Фондације Али Осман Хафиз из Медине; 1997. године Државни орден Републике Турске; 1997. године Почасни докторат Универзитета у Ријаду; 1998. године Орден Државе Катар Орден независности; 1997. године Титула почасног доктора правних наука Мармара универзитета у Истанбулу; 2001. године награда Исламска личност године Уједињених Арапских Емирата.

Преговори у Дејтону

Алија Изетбеговић је био приморан да прихвати преговоре у Дејтону и да стави параф на Дејтонски споразум, по коме је, осим Федерације, настала и територија Републике Српске. Алија је у свом дневнику написао да му је то нешто најтеже што је у животу урадио. Преговори су, написао је тада Алија, вођени методом уцјене и са мачем над главом Босне. Написао је и да је морао да пристане на споразум јер је цијела међународна заједница, с Американцима на челу, била сложна у једном-мировни споразум, какав-такав, једноставно се морао донијети.

Одлука о повлачењу

Године 2000. Алија Изетбеговић је ријешио да се повуче са мјеста тадашње функције предсједавајућег Предсједништва БиХ. Као разлог навео је године и здравље. За своје највеће усјпехе навео је независност БиХ, посебно јер је, како је рекао, “1991-1992. године постојала реална опасност да Босна и Херцеговина постане провинција велике Србије. Ја сам то спријечио и то сматрам својом највећом заслугом!“

Као највећи неуспјех навео је спор процес успостављања цјеловите, демократске и просперитетне Босне и Херцеговине. Садашњи предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган је међу посљедњима видео Алију у болници живог. Били су велики пријатељи.

Извор: Спутњик