" Хрватима потребна агресивнија политика"
То је закључак који се намеће пратећи реакције с бошњачке политичке сцене на све везано за предложене (и потребне) измјене Изборнога закона.
Тако је Бакир Изетбеговић, предсједник СДА након недавног састанка Драгана Човића, предсједника ХДЗ-а БиХ и Милорада Додика, предсједника СНСД-а поручио како се неће догодити измјене Изборнога закона “којима би Човић био задовољан“. Слично су касније поновили и његови страначки саборци.
Не нуди Изетбеговић аргументе којима ће доказати и показати што је то проблематично с приједлогом који нуди Хрватски народни сабор, а посебно не нуди властито рјешење које би онемогућило да један конститутивни народ другом бира политичке представнике.
Умјесто тога, показује нам се тобожња брига за Хрвате у примјерице Сарајеву, који су сведени на тако малу бројку да нису у стању изабрати свога делегата за Дом народа. Умјесто да се говори о том како је политика коју проводе све бошњачке странке довела до тог да Хрвата у Срајеву готово нема, Изетбеговић нам покушава подвалити причу о том како се херцеговачки Хрвати тобоже не брину за оне из Босне.
Подвала је ту вишеструка; не постоји никаква битна разлика између Хрвата Херцеговине и Босне, Хрвати нису сами себе протјерали из Босне него су их протјерали управо Бошњаци који би и сада жељели наставити с покоравањем босанскохерцеговачких Хрвата.
Уставни суд БиХ је, с друге стране, потврдио како хрватским приједлогом измјена Изборног закона ни на какав начин није угрожен бошњачки витални национални интерес, али Изетбеговића и његове то не брине. Они имају свој пут за који вјерују да води до ексклузивно бошњачке БиХ.
И док два од три конститутивна народа сматрају како је кључ опстанка БиХ у међусобном поштивању и уважавању, а не у варању и надмудривању, трећи чине све како до било каквог договора не би дошло.
Бошњачка политичка елита, од Изетбеговића па до Реуфа Бајровића и Сефера Халиловића, настоји што дуже одржати садашње стање политичке пат-позиције (политика сабура) како би на крају покушали остварити своју властиту националну државу, ако већ не од БиХ, онда бар од ФБиХ. И није то ништа ново – то је позната бошњачка политика која је на снази од средине деведесетих година прошлог вијека.
Проблем с том политиком је што нам животи пролазе док се она неуспјешно покушава остварити.
Хрвати, ипак, не могу прихватити да изгубе "своје ја" као народ и да дозволе Бошњацима да им намећу политичке представнике само зато што су бројнији. Док год Бошњаци не одустану од својих фикс-идеја о тому како је цијела БиХ само њихова, Босна и Херцеговина ће бити то што јесте – пропала држава.
За искорак нам је потребно међусобно уважавање. А оно се неће догодити ако се неаргументовано одбијају приједлози само зато јер им је предлагач "погрешне" националности.
Истовремено, хрватска политика мора бити агресивнија у борби за права свога народа. Ово што је до сада рађено није получило никакве резултате – од седам тачака "хрватскога одговора" за сада нити једна није спроведена. Ипак, до сљедећих избора имамо још више од годину дана и могуће је да се нека обећања остваре.
Али, изборна обећања се не остварују тако што се страхује за живот јер те неко криво погледао, него кориштењем легалних механизама која хрватски политички функционери имају на располагању. Ако Хрватима није комотно/угодно у БиХ – онда не треба бити никоме.
Пише: Јурица Гудељ, Дневник.ба
Извор: ХМС