Све што једемо утиче на наше гене
Србија је, послије Украјине и Италије, највећи европски произвођач соје која није генетски модификована (ГМ), и једина земља у Европи чија производња задовољава потребе државе. Упркос томе, постоје наговјештаји да се и на српским трпезама налазе неки прехрамбени производи, месо, јаја или млијеко, који су, у ланцу од произвођача до трговинских ланаца, индиректно постали ГМ.
Да ли су такве намирнице здравствено безбједне и шта се дешава у људском организму након конзумирања ГМ хране, питање је на које стручњаци, нажалост, још не могу да дају прецизан одговор. Прије свега због такозваног продуженог ефекта ГМ хране, која се на тржишту налази тек 15 година, што није довољно да би могао да се сагледа њен дугорочни утицај на здравље људи.
Међутим, први сигнали да ГМ храна може да представља потенцијални здравствени ризик дати су још крајем деведесетих година прошлог вијека, свега неколико година послије појаве прве комерцијалне ГМ културе, парадајза "флавр савр".
- Арпад Пустаи, који је истраживао утицај ГМ хране на лабораторијске пацове, у Роует истраживачком институту у Абердину, у Шкотској, још 1998-99. је установио задебљање слузокоже желуца код лабораторијских пацова, које води ка гастритису, и чија посљедица може да буде појава чира и/или малигнитета - каже професор др Миодраг Димитријевић, редовни професор Катедре за генетику Пољопривредног факултета у Новом Саду. - Ове промјене је приписао исхрани ових пацова ГМ кромпиром.
У истраживања Јермакова у Русији, Сералињија у Француској и у другим земљама, на експерименталним животињама, у лабораторијским условима, ГМ храна је доведена у везу са алергијама, дегенеративним промјенама, слабљењем имуног система, повећањем учесталности канцерогених обољења, падом репродуктивне способности. Такође, утврђен је продужен негативни ефекат на двије-три генерације потомства животиња које су храњене ГМ храном.
- Имајући укупна сазнања у виду, постоје веома озбиљне назнаке да ГМ храна, на овом нивоу развоја трансгене технологије, може да представља ризик по здравствену безбједност људи - напомиње др Димитријевић. - Али треба узети у обзир да су ситније лабораторијске животиње брже у реакцији на исхрану, брже и у репродукцији од људи. У појединим третманима храњене су искључиво ГМ храном, што са људима није случај. Зато су ефекти ГМ хране на лабораторијске организме бурнији, видљивији у краћем временском року, док би се ти ефекти код људи, који не једу концентровану ГМ храну, евентуално видјели послије дужег временског периода. Можда тек у наредној генерацији, па би тиме било теже да се повежу негативне здравствене посљедице, баш и искључиво са ГМ храном.
Ми смо оно што једемо, истиче Димитријевић. Храна мијења наш насљедни материјал на дуге стазе. То је двосмјерни пут, гдје човјек прилагођава исхрану себи, али се и сам прилагођава ономе што једе. Трансгена технологија, која производи ГМО и храна која настаје од ГМО сигурно утиче на промјене у организмима, који је усвајају.
- Новија истраживања указују да дијелови насљедног материјала из хране коју уносимо могу да остану и опстану у органима за варење - објашњава др Димитријевић. - Све доскоро се сматрало да се насљедни материјал хране распада, деградира при варењу и да не утиче на насљедни материјал и процесе човјека. Из тог разлога утицај исхране на стање људског организма, на молекуларном нивоу, није детаљније проучаван. Међутим, у посљедњих неколико година је научним експериментима показано да поједини дијелови нуклеинских киселина из хране могу не само да опстану, већ и да мијењају процесе у људском организму. Оно што једемо дефинитивно може да утиче на наше гене.
Истраживања из 2005. године показала су да елементи микро РНК, који могу да уђу у наш организам путем хране, па и ГМ хране, потенцијално могу да утичу на рад око 5.300 гена у људској насљедној основи, што чини око 30 одсто хуманог генског фонда.
- Свака нагла промјена насљедне основе, на начин како то ради данашња трансгена технологија, од стране ћелије (организма) доживљава се као агресија - закључује др Димитријевић. - Природна реакција ћелије је да ензимским механизмима исјече и "поправи" промјену тј. врати насљедну основу на стање пређашње. Ако то не успије, онда може да покуша да блокира генски продукт. Ако то не успије, онда је скоро извјесно да ће с временом да дође до промјене у самом гену који је убачен. Правац те промјене није извјестан ни у трајању, ни у исходу.