„Радо иде Србин у војнике“

Српска крв се из доба у доба, стално обнавља ратничком бојом. Србина су стално нападали и он се вијековима борио за своје огњиште, њиву и шљиву. Зато Србин, на зов ратничке трубе, одмах креће, онако “срца затегнутог као стријела“, с чанком и у њему мало проје и сира и понеком јабуком из прадједовске баште. Он види само једну слику: маршира ка брдима и долинама својим, међама и водама мирним али и плаовитим. Када поменемо пјесму: „Радо иде Србин у војнике“, прва помисао нам је да је то пјесма насталу у херојско доба Првог свјетског рата. Међутим, то није тако. Настала је много прије. Пјесник Васа Живковић постао је ђакон 1845, парох 1846, а прота панчевачки 1868. године. Родио се 31. јануара 1819, а умро 25. јуна 1891.године у родном Панчеву. Написао је много родољубивих, али и пуно њежних, љубавних пјесама. Критичари су га назвали “претечом српско пјесничког романтизма”. Године 1922. јавно је поменута стогодишњица његовог рођења. Том приликом је Милош Црњански одушевљено говорио о Васи Живковићу, и о његовој пјесмама “Ти плавиш, зоро златна” и “Ничи, ничи, крине бели” и назвао Васино доба “Најљепшим добом нашег пјесништва“. Прота Васа Живковић писао је спонтано и скромно. Био је свештеник и обраћен вјери. Поред поменутих љубавних пјесама, прота је писао и сватовске пјесме: „Одби се бисер грана” и “Радуј се нево”, али честитог Србина, проту панчевачког Васу Живковића, није могло да мимоиђе ни осјећање родољубља и ратништва. Његове пјесме “Већ из густог луга” и “Радо иде Србин у војнике”, често су на уснама свих српских родољуба, пјеване и распјеване у свим ратовима Србије, а ево и данас радо се пјевају.
„Радо иде Србин у војнике, гдје зелене бере ловорике.
Борба њему забава је драга, још милије саломити врага.
Јер пушчани прах, не задаје њему страх.
Њега на бој мати, и невјеста прати, прати,
Отац жели сиједи, да врага побједи, побједи.
Напред иде с оружаном Србин руком,
а зимзелен вије му се за клобуком.
Пјева, кличе српски син, пред њим стријепи душманин.
Њега на бој мати и невјеста прати,
Отац жели сиједи, да врага побиједи!“

Мелодија за “Граничарску песму”, како је оригинални назив пјесме “Радо иде Србин у војнике”, настала је 1849. године из народних напјева, стављених у “Барона Јовића марш”. Овај сплет народних пјесама урадио је капелник Граничарске музике у Панчеву Антоније Јахимек. Из овог сплета, Никола Ђурковић извукао је мелодију “Радо иде Србин у војнике” и хармонизовао је за мушки хор. Први пут је изведена у Панчевачком позоришту 1844. гдје је Ђурковић радио као управник, редитељ, глумац, пјевач, преводилац и композитор. Ову мелодију обрадио је за клавир Корнелије Станковић и, захваљујући тој обради, стигла је “Граничарска песма” на пултове разних хорова, оркестара и пјевача. Њу су,с великим одушевљењем, радили за разне хорске ставове, од октета до мушког и мјешовитог хора, многи познати музички ствараоци прошлог вијека, а и касније, у наше вријеме. Очигледно је да је главни “Музички кривац” за пјесму “Радо иде Србин у војнике”, Никола Ђурковић. Наставник музике на двору кнеза Михаила Обреновића, управник Панчевачког позоришта, чиновник Дунавског паробродског друштва, композитор Никола Ђурковић, човјек несрећног и емотивног живота, сели се у Осијек, гдје је 1875. године, извршио самоубиство. Дакле, од Јахимека, преко Ђурковића и Станковића, кретала се музичка историја ове, вјероватно изворне народне мелодије. Када су у данима пробоја Солунског фронта команданти показивали српским војницима у даљине и говорили: “Ено, тамо је Србија”, ратници су већ чули и видјели свој народ, оца, мајку, дједове и баке, али и огњишта, ливаду и луг. И онда: “Српска војска је чинила немогуће, невјероватне ствари. Војници нису били свјесни свога јунаштва и нису чак знали колико су километара дневно прелазили. То су чуда шта су они чинили. Изгледало је да воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напријед као опчињени, под непријатељском ватром, занесени, опијени, иду из дана у дан, као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Овако је о брзини изгона непријатеља у вријеме пробоја Солунског фронта писао швајцарски лист “Журнал де Женев”. Тако је, када српски војници марширају у Србију! Јер, Срби не постоје без отаџбине. За њих не важи оно: “Отаџбина ми је онде гдје ми је добро”. Србину је добро само тамо гдје су му топлина дома, чељади, гдје су говеда која мучу, гдје пасу стада и чује се пјесма чобанска и прадједовска. И тамо гдје су гробља његових предака. Бременит оваквим осјећањима за отаџбину, завичај и прадједовску пјесму, Србин је стварно радо ишао у војнике.