Вуновлачарски и табаџијски занат

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се вуна ошишане овце опере и осуши, носи се код вуновлачара. Он је тада ставља у машину која „влачи“ тј. рашчешљава вуну, чини је ваздушастом и спремном за даљу обраду. Код вуновлачара вуна се ишчешљавањем ослобађа нечистоћа, као што су иглице четинара и слично које је су се у вуни овце накупиле током времена. Раније су постојале радионице „вуновлачаре“ које су радиле на погон воде слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора. Традиционално, жене на селу упредају вуну помоћу преслице и вретена. Потом извлаче нит која се затим користи за штрикање. Вуновлачар ради и послове рашчешљавања старе вуне из јоргана или душека која се на тај начин прерађује тако да се од ње могу поново правити јоргани и душеци. Данас се индустрија толико модернизовала и убрзала ове поступке да се овај занат више не исплати радити на традиционалан начин. Лакше је и јефтиније купити готову вуну или готове производе од вуне. Индустријски произведена вуна је мекша, често хемијски заштићена од мољаца и обојена различитим бојама.

Табаџија је занатлија који „табањем“ тј. ударањем омекшава вунену тканину насталу ткањем. Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер „гребе“. Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и „таба“ дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута. Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Претпоставља се да данас још увек постоје активне табаџије. Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.